lost inside

hmmmmm.... nemam volje niti uređivat ovaj post ni ista slicno... samo pisat to sto mi je na dusi, pa kome pase nek odgovori stagod pametnog a kome smeta nek jednostavno ode.

Sa dragim svojim sam vec jedno 3-4 mjeseca. I u tako kratko vrimena sam ga previse zavolila. Mogla bi svaki trenutnak svoga zivota provoditi samo s njim,, nista mi drugo nije potrebno. Od kada sam s njim imam osjecaj kao da je sve ono iz moje proslosti kao gumicom izbrisano, kao da niti jedan prije njega nije postojao. Vjerovala sam kako mi se s njim nesto lijepo dogodilo. ali......
hmmmmm.... u zadnje vrijeme imam osjecaj kao da sam mu svejedna.. kao da mu ni najmanje nije stalo. I par puta sam s njim pokusala ragovarat o nasem odnosu ali uzaludno. Uopce me ne slusa i sto je najgore od svega on ne misli da postoji ikakav problem.
Kao da ja previsem dajem a on malo , pa mogu mozda cak reci i nimalo.

Smeta me to sto me smatra kao zdravo za gotovo - to je to i nema se tu sta vise trudit...
S druge strane opet, ne mogu reci da mu nije stalo kad mi je reko da cemo zenit.. radi stan i govori kako cemo da MI sredit.. kad je buducnost u pitanju ne postoji nista nego MI MI MI... prije par dana smo se posvadjali i ja sam mu rekla da ne zelim s njim razgovarat i da se makne vec jednom a on mi je na to reka : _ Mozes se ti ljutit na mene kopliko god oces i ne pricat sa mnom ali misu neces me se tako lako rjesit. Ja tebe svejedno volim stagod ti meni sad rekla i tako ce i biti_
I sta da ja sad zakljucujem. Na momente sam uvjerena da me voli a na momente mu ne vjerujem N I S T A!!!!
Ponekad ispadne previse sebican.
Vec sam odavno zakljucila da se nasa poimanja veze razlikuju od temelja ali mislim ako nekog volis, ako nekog stvarno volis onda nikakva poimanja, nikakva pravila ponasanja, nikakve psiholoske analize nisu bitne.
Zelis samo biti s tom osobom i uzivati u svakom trenutku s njom. A ja to kod moga M. ne vidim.
On na sve gleda s objektivne strane, sve realno sagledava....
Meni sada ne treba realnost.-. meni treba malo ludosti, malo opustanja da zaboravim na sve gluposti oko sebe koje mi se u zadnje vrime događaju..

Jucer mi je porucio preko moje konobarice da ce mi dati sto god ocu samo da se ne ljutim vise na njega- da ce mi dati svoje auto , sve da ce mi dati , a ja sam njemu na to samo rekla _ ljubavi moja, ne trebaju ni auta ni stanovi ni skupi pokloni, meni trebas ti a nemam te_ I on je ostao sutke i otisao....

danima vec placem i razbijam glavu o tome sto cu s njim... ja vise ne mogu biti pametna...
ZAR STVARNO PREVIŠE TRAŽIM?!?!' Koju lipu ric, topli zagrljaj, nježni poljubac, mrvicu pažnje?

Kao što svi možete primjetit ovaj post nema naslova... jer upravo tako se i ja osjećam.. Emocije su mi zapele u velikom vrtuljku... čas sam gore, čas sam dolje... ni sama ne znam kako se točno osjećam...
I ne znam zašto pišem sad ovaj post...i ne znam uopće o ćemu da pišem .. ali jedno znam - pisati moram.....

Trenutno sam na poslu i obavila sam većinu toga šta sam imala...u pozadini mi svira malo muzika i to me tjera na razmišljanje.. O svemu.. o ljubavi... o poslu .... o životu.. o faksu... o obitelji. o razočarenjima.
Baš o svemu... i zaključak je - NEMA zaključka...

Joj, analizirajući samu sebe, shvatila sam da sam čudna biljka...
Pokušavam shvatiti jesam li sama sebi tome kriva ili je možda utjecaj okolnosti od mene učinio to što jesam. Svima se predstavljam kao čvrsta osoba koju ništa ne može slomit, a u sebi venem... gubim smisao svoga postojanja. Kad pomislim da sam se sredila, opet se pojavi neka prepreka.. i tako stalno u nedogled... Kad će više doći mojih 5 minuta... kad ću moći reći e to je to-napokon sam potpuna...

Tažila sam pomoć od Boga, pokušala sam se spasiti vjerom ali kao da je i Bog od mene digao ruke. Kaže se da nam Bog daje križ da ga nosimo upravo onoliko koliki možemo podnijeti..a što ako se kod mene precijenio?!
Trebam oslonac..treba mi ljubavi.. treba mali znak da znam da će jednog dana sve ipak biti u redu..

Svaki dan se pomalo gubim..živim po tuđim pravilima umjesto da živim onako kako JA to želim.. Nameću mi razna mišljenja i uvjeravaju me kako je moje krivo.. ZAŠTO!?!?!?!
Svako ljudsko biće ima pravo na svoje stajalište...na svoje stavove..
Što je nekome bitno, meni nije..
Prije par dana sam upala u raspravu s dečkom. Reko mi je da je on kvalitetnija osoba od mene zato što je završio fakultet a ja ga razvlačim već godinama.
Ma po čemu je on kvalitenija osoba od mene?!?
To što nisma rješila još faks nije me spriječilo da budem uz svoju obitelj kad nam je bilo najgore..da preuzmem ulogu "vođe" kad nam je sve krenilo nizbrdo...da spojim opet obitelj koja se bila skoro raspala.
Da budem moralna podrška svim svojim ukućanima, Da braću i sestre pripremam na život koji je tako okrutan...

Znam,, predugo me nije bilo i žao mi je zbog toga.. ali ova zadnja 2 mjeseca u mom životu se toliko toga izdogađalo da jednostavno nisam imala kad sjest za kop. i pisati.
Prvo, uhvatila sam se faksa opet i to dobro. Odlučila sam to napokon privest kraju.. jer i sa fakultetom si u dašanje vrijeme nitko i ništa a kamoli bez njega.
I sad non-stop učim učim i učim.
Iskreno se nadam da će me to držati cijelu ovu godinu.. hehe...
Ne izlazim baš previše...ne da mi se, preumorna sam za to...Izleda da starim... hehe...
Šalu na stranu.. ne izlazim jer nemam vremena a i iskreno ne da mi se baš cijelu noć lumpovat pa onda idućih 5 dana dolazit k sebi.
Najnovija vijest u mom životu je da imam dečka... Da, da, ja imam dečka. Pojavio se niotkud i lipo mi je. Bar za sada, a vidit ćemo šta će vrijeme pokazat. Skupa smo jedno 2-3 mjeseca. Ne znam reć točno jer ono..na početku sam mislila da je sve samo šala ali na kraju se ispostavilo da ipak nije.... Ima 29 godina i ajme radi u policiji,, :)
A šta da vam kažem-svi na kraju dobijemo ono čemu smo najmanje nadali.
Ali dobro, nije onaj pandur šta okolo šeta u odori već radi u civilu. On je moj krim-inspektor. ..
On je dobrim dijelom "kriv" što sam se opet uhvatila faksa i drago mi je zbog toga. Baš me stiska. Neka je ! Ovome s njim se nisam nikako nadala. Ali...uvijek ono jebeno ali...imali smo krizu od VALENTINOVA koja još traje. Dozvolila sam da mi drugi ljudi napumpaju glavu sa raznim glupostima pa smo se malo zakačili i ja sam odlučila stat malo na kočnicu. Rekla sam sama sebi da mu neću pisat, da ga neću zvat, ništa neću inicirat pa ćemo vidit dokle ćemo.. I još se držim toga. To je za mene tj za njega jedna vrsta "testa" da vidim koliko mu je stvarno stalo do mene. Za sada se drži dobro. Zove, piše, danas je čak predložio da odemo posjetit jednog frenda koji nam je bolestan malo i tako.
Sve mi se počelo činit kao da je sa mnom eto tek tako - kao naletio je na neku donekle normalnu curu i drži to pa di puklo. Stekla sam dojam da mu zapravo osjećaji ne igraju baš velik ulogu. a kako sam ja jednom bila itetkako povrijeđena morala sam stat na balun, jer još jedno razočarenje ne znam kako bi mogla podnijeti. Mislim da bi me to dotuklo do temelja. Baš se bojim pomalo.

Nije mi jasno zašto nam životi moraju biti komplicirani.. ili ih mi samo tako kompliciramo?!
Prije par dana sam upala u jako zanimljiv ragovor sa jednom ženom.. pričale smo tako općenito o životu, muškarcima, ljubavi, vezama, braku itd. I rekla mi je nešto jako zanimljivo.
-ljudi si kompliciraju živote jer se boje jednostavnosti.-
i moram priznati da se slažem s tim. Primjetila sam i kod sebe same da čim je meni sve nekako prejednostavno, odmah pomislim da nešto nije u redu i stvaram problem oko ničega. Pokušavam izmisliti neki problem jer je nemoguće da sve teče upravo onako kako treba.

Ljudska psiha je stvarno nešto čudno. Koliko god se rudili proučit ju, nije moguće. To je kao da ideš u potragu za kraje svemira. Nema ga- nema kraja....
Što je sve čovjek u stanju pomislit, učinit, reći ... to je neobjašnjeni fenom.
Kad meni neko kaže "u dušu te poznajem" .. pffffff... pa ni sama sebe ne poznam dovoljno dobro, kako me onda neko drugi može poznavati. Sami sebe nekad zaprepastimo kako reagiramo u određenim situacijama. Čudno je to... naša psiha...

Oh, vidim otišla sam malo predaleko sa svojim pisanjem.. uvukla sam u temu o kojoj bi mogla pisat dano-noćno ali za sada je dosta.. ne bi tila svioje čitatelje, ako vas još uopće ima, dosađivati.

Imam jedan prijedlog.. za vas koji me čitate.. ako vas zanimaju neka moja razmišljanja ili neke moje teze zašišite mi u komentarima,, ja ću rado pisati... i OBEĆAJEM da NEĆE proći opet stoljeće dok vam se javim.
ako imate bilo kakva pitanju po pitanju bilo čega , ako vam treba savijet, koja lipa rić ili pak moja brutalna iskrenost oko nekih stvari slobodno mi se obratite.. ja sam tu za sve vas...
Ko zna, možda nekome u nečem i uspiejm pomoć...a možda netko od vas meni pomogne...

PUSA i LJUBIM VAS SVE!!!!!!!!

Znam znam znam... dugo nisam pisala...ali imala sam svoje razloge.. nije mi bilo lako zadnjih mjeces dana..
Evo sad sam uspila uvatit samo par minuti vrimena na napišem 2-3 retka, tek tako da se javim kako sam još živa..
OBEČAJEM da ću kroz ova 2 dana napisat šta mi se sve izdogađalo..
vjerujte ima toga i previše!!!!!!!

KISS svima koji me čitaju...